| |
Roger Waters - The Wall Live
Kombank Arena, Beograd
01. septembar 2013.
|
03. septembar 2013.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Dugo očekivani i gromoglasno najavljivani spektakl, a ne samo običan koncert, napokon se desio beogradskoj publici u nedelju 01. septembra ove godine.
O samom koncertu je dosta pisano, mnoštvo informacija je bilo u opticaju tako da se znalo šta otprilike možemo da očekujemo od koncertno najaktivnijeg člana legendarne grupe Pink Floyd i njegove audio-vizelne prezentacije albuma The Wall.
Na ulaznicama je pisalo da koncert počinje tačno u 19:30. Vođen tom činjenicom, na vreme sam se popeo do četvrtog nivoa Kombank Arene gde sam imao izvanredan pregled dešavanja na sceni. Ipak, da cela situacija ne bi bila idealna potrudila se naša publika, koja se vrlo ležerno ponašala i polako ulazila u Arenu, pa je zbog toga početak kasnio čitavih 20 minuta. Zaključak je jasan. Teško je naučiti naše ljude na tačnost.
No, sve sam zaboravio sa prvim taktovima početne pesme "In The Flesh", čime je započeo spektakl The Wall Live. Zid je bio već donekle sagradjen sa strana ali su se i dalje normalno videli muzičari kao i okruglo projekciono platno iza njih. Krenuo je vatromet, buka avionskih motora i jedan model aviona je sleteo na deo zida i srušio ga. To je bio samo početak. U sledećih dva puta po sat vremena svašta se dešavalo na sceni. Roger Waters je nastupio uz 11-člani sastav, medju kojima sam prepoznao gitaristu Snowy White-a. Same cigle koje su pomoćnici na koncertu polako postavljali i njima zarobljavali muzičare služile su i kao projekcioni zid koji je izuzetno efektno opisivao događaje samog muzičkog sadržaja.
Naravno bile su tu i velike lutke koje su doprinele još većoj efektnosti pesama, pogotovo velika lutka učitelja tokom "Another Brick In The Wall Pt. 2", kada su na scenu izašli štićenici beogradskog Prihvatilišta i pomogli u izvodjenju te kompozicije, simbolično se boreći sa strahom od autoriteta sadržanog u liku Velikog Učitelja.
Waters se obratio publici na srpskom, i sa malo muke ali dosta efektno zatražio i dobio veliki aplauz za naše klince a takodje se osvrnuo na sam ovaj spektakl i posvetio ga svim žrtvama rata i terorizma.
Videli smo sliku njegovog oca poginulog u ratu kao i slike mnogih koji su stradali u ratnim i drugim razaranja. Pominjanje pojedinih postradalih ratnih izveštača kao i nevinih koji su poginuli zbog ljudske greške, obojilo je čitav koncert.
Zid je rastao i rastao i na kraju kod pesme "Goodbye Cruel World" stavljena je i poslednja cigla koja je ugasila svetlo nade.
Najavljena je pauza od 25 minuta, a tokom nje na zidu su projektovane slike i imena poginulih što u ratovima što u oružanim sukobima i terorističkim aktima. Između ostalih prepoznao sam slike Gandhija, Lorke i Ulofa Palmea ali najpotresnije su bile fotografije dece koja su nevina stradala u tim okrutnim i nehumanim događajima.
Pet minuta pre završetka pauze publika je bila pozvana da se vrati u salu i onda je počeo drugi deo predstave gde smo videli lutku, karikaturu žene, kao i leteću crnu svinju sa raznim oznakama konsumerizma na njoj (dolar, Shell), kao i simbolima krsta, jevrejske zvezde, srpa i čekića, što je i ranije bilo prikazano tokom kompozicije "Goodbye Blue Sky", kada su bombarderi izbacivali ove simbole a oni su padali na zemlju i preplavili je.
Naša čula nisu navikla na tu količinu senzacija koje je Roger Waters pripremio za nas tako da smo u određenim momentima bili očarani, dirnuti ali i uplašeni. Zvuk čitavog koncerta je bio snažan ali precizan i čist, sve je moglo da se čuje i vidi bez ikakvog problema.
Potresne su bile slike dece koja s nevericom gledaju svoje očeve koji su se vratili iz rata i njihove zagrljaje.
U drugom delu koncerta izvedene su i čuvene "Hey You", "Is Anybody Out There", "Vera", "Bring The Boys Back Home" i naravno najpoznatija "Comfortably Numb" gde su drugi pevač i gitarista bili na vrhu Zida.
Nakon toga kreće "The show Must go on" i Waters se pojavljuje u crnom kožnom mantilu sa simbolična dva čekića i militantnim nastupom sa zastavama. U jednom trenutku čak i puca iz šmajsera. Sve to prati "In The Flesh" i "Run Like Hell" da bi sledeće kompozicije uvele ponovo lik Majke nacrtane od R. Scarfea i sve se pretvorilo u jedan veliki košmar koji napada sva čula opisujući bespomoćnost glavnog lika Pinka prema svemu ovome, što dovodi do toga da on gradi mentalni zid oko sebe. Kompozicije "Stop" i "The Trial" bile su gotovo mučne u svom intenzitetu, tako da je rušenje samog Zida došlo kao veliko olakšanje.
Na kraju su se svi muzičari pojavili i akustično izveli završnu kompoziciju "Outside The Wall", poklonili se i jedan po jedan otišli sa bine. Naravno poslednji je ostao Roger Waters koji se zahvalio publici i rekao da smo bili fantastični i da smo učinili ovo veče nezaboravnim.
I tako su oni otišli a mi smo polako izlazeći iz Arene sakupljali svoje utiske, emocije i vrteli film u glavi o onome što smo videli u proteklih više od dva sata. Nenadmašno, potresno i fascinirajuće.
tekst - slobodan vlaketić
foto - nebojša mićković
|
|
|
|
